Dr Ranko Rajović: Svaka nova generacija dece je sve slabija. Evo gde roditelji greše

Čovek je doneo kući 20 životinja, istog oblika, veličine i boje. Ubrzo je shvatio da jedna vredi više od svih ostalih zajedno. Kako je to moguće?

Nekada se verovalo da je inteligencija 100 odsto nasledna. Dokazano je, međutim, da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi (veze između nervnih ćelija), a novija istraživanja pokazuju da je čak 50 odsto sinapsi formirano prije četvrte godine. Pokret, skakanje, rotacija, trčanje, penjanje… podstiče stvaranje sinapsi. Živimo, pak, u vremenu kada su deca statična, ispred računara i televizora, te odgajamo generacije koje se sve manje kreću i sa sve većim brojem razvojnih smetnji.

Ranko Rajović, za portal Antena M, govori koliko je teško biti roditelj u digitalnom vremenu, gde najčešće grešimo, te kako odgojiti malog genijalca.

Igra je glavni posao deteta i uvek će biti, objašnjava dr Rajović. Igra današnje dece i one od prije koju deceniju, međutim, nije ista. Promenilo se okruženje, pa i dečija zabava.

„Deca se danas manje kreću, pa samim tim je i detinjstvo drugačije. Imamo decu sa prekomernom težinom, u porastu je i dijabetes, a u školi učitelji primećuju da su današnja deca slabija (motorika, pažnja i koncentracija) u odnosu na generacije pre pet i deset godina. Kretanje je važno za razvoj mozga, posebno u najranijem detinjstvu, tako da je posao roditelja da dete bude što spretnije i okretnije, da puno vremena provodi u parku, u prirodi, na igralištu… Nažalost, istraživanja pokazuju da su u porastu problemi kojih ranije nije bilo, a to su poremećaj govora, disleksija, diskalkulija i druge disfunkcije kore velikog mozga. Moguće da je to povezano sa nedostatkom kretanja, jer istraživanja koja su rađena u SAD pokazuju da deca koja imaju malo kretanja u svakodnevnim aktivnostima imaju smanjene strukture velikog mozga (bazalne ganglije), što može negativno da utiče na kognitivne sposobnosti“, navodi Rajović.

U ranom Detinjstvu se postavlja temelj daljeg funkcionisanja mozga

Rajović objašnjava da je biološki zadatak svakog organizma da preživi, a to podrazumeva što bolje prilagođavanje okolini. Faktori okruženja i nasljeđa se prepliću, ne đeluju kao nezavisne cjeline, pa je tako genetski materijal podložan promenama okoline, kao što i faktori sredine mogu da imaju veći ili manji uticaj na nas u zavisnosti od naše naslijeđene predispozicije.

„To bi značilo da je nasledan kapacitet, a da se taj kapacitet razvija pod uticajem okruženja. Ako se okruženje menja, a svedoci smo da se menja prilično brzo, onda moramo da menjamo i način rada sa decom u vrtićima i školama. Najprirodnija i najgeneralnija definicija inteligencije bi možda bila – mogućnost adaptacije na okruženje i snalaženje u životu. U vezi sa tim važno je znati da u prvih nekoliko godina, dete uči veoma brzo o okruženju i odnosu sa njim, a tako i o sebi mnogo saznaje. Mozak je u prvim godinama neverovatno plastičan – ima izuzuzetnu sposobnost prilagođavanja. Metabolizam mozga je duplo brži kod dece u periodu od četvrte do sedme godine nego kod odraslih osoba“, navodi Rajović.

Moć prilagodljivosti mozga, demonstrira nam upravo učenje jezika – u kojoj god sredini dete da odraste, naučiće jezik koji se tu govori.

„Već dete od pet ili šest godina, imaće mnogo veće probleme pri savladavanju novog jezika, ali će i dalje imati mogućnost da ga nauči kao maternji jezik. Međutim, deca sa 11 ili 12 godina, iako će novi jezik u odnosu na odrasle brzo savladati, taj novi jezik nikada neće moći da im postane maternji. U ranom detinjstvu se postavlja temelj daljeg funkcionisanja mozga. Ovaj temelj ne označava samo intelektualno funkcionisanje, već obuhvata sve aspekte razvoja deteta – fizički, emocionalni, socijalni i kognitivni“, ističe naš sagovornik.

Za postavljanje tog temelja daljeg razvoja važna je igra, a u prvim godinama najvažniji element igre – kretanje. Važno je, ističe Rajović, da roditelji ne sputavaju decu u kretanju, već da im dozvole da, neiscrpnu energiju koju imaju, što je više moguće potroše na dnevnom nivou.

„Vrsta igre nije toliko ni važna, koliko je važno da u sebi nosi elemente kompleksnih i dinamičkih pokreta – rotacija, okretanje, prevrtanje, penjanje, balansiranje, itd. Igra takođe ima važnu ulogu u socijalno-emotivnom razvoju, pa kad god za to postoji prilika dijete treba da se igra sa drugom đecom. Roditelji mogu i treba da se igraju sa decom, pogotovo u prvih nekoliko godina, ali ne smeju da predstavljaju zamenu za drugu decu“, kaže Rajović.

Zbog dilema koje roditelji danas imaju u pronalaženju sigurnih puteva kroz detinjstvo, Rajović je napisao dvije knjige i to: IQ deteta – briga roditelja i Kako razvijati IQ đeteta kroz igru. Za igru su napominje, najkorisnije igračke koje ne kradu pažnju dece, jer mališani moraju aktivno da usmjeravaju pažnju kako bi ostali u procesu igranja.

„Video igrica recimo održava pažnju i to veoma efikasno, ali ne na način koji je prirodan i koji dozvoljava detetu da „vježba“ usmeravanje pažnje. Možemo da pretpostavimo da će dete koje provodi mnogo vremena pred ekranom, i time biva konstantno stimulisano bez aktivnog upošljavanja pažnje, imati problema da se sutra koncentriše na neku tešku ili dosadnu lekciju koja zahteva od đeteta aktivno usmeravanje pažnje i fokus. U isto vreme, igračke i igre koje ne preokupiraju decu u potpunosti, ostavljaju mnogo prostora za razvoj kreativnosti. Nije bitno o kojoj igrački se radi, dokle god je ona detetu interesantna, a zahteva i detetov angažman pri igri. Zaboravljene igre, na veoma spontan način kombinuju sve ove elemente, i zato ih i uvek preporučujem“, navodi Rajović.

Gde roditelji najčešće greše

Greške u odgajanju dece su sastavni dio roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vreme. Većinu roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dete zaštite – što je prva i najčešća greška.

„Dete u prvim godinama uči bez prestanka. Formalno obrazovanje i učenje kakvo poznajemo dolazi kasnije, ali do tada je dete savladalo najteže gradivo – i to se sve odvija kroz igru i spontano. Retko koje dete će sa šest godina staviti ruku u šolju vrelog čaja ili nesmotreno potrčati po ledu. Ono će biti mnogo opreznije u takvim situacijama, ne jer su mu roditelji 100 puta nešto ponovili, već zato što je do tada na stotine puta palo – na ravnom, na uzbrdici, na stepenicama, preko bare, na zemlji, travi, pločicama. Do tada je, iako toga nije svesno, veoma dobro naučilo kako se preko kojih površina prelazi, koja brzina je potrebna, nagib pri hodu, način hodanja. Čak i ako počne da pada, spretno će to uraditi. Ovako bi bar trebalo da bude, ali recimo znam da je broj neobičnih povreda pri padu dece sve veći. Dete koje sa sedam godina padne tako da slomi zube, a pri tom ni ne ogrebe dlanove nije naučilo da pada. Ovo svakako nije njegova greška, ali je problem što je sa sedam godina kasno učiti te fundamentalne stvari. Upravo iz tog razloga prezaštićivanje može da se podvede pod najveću grešku koju roditelji (dobronamerno) mogu da naprave. Tu su još i upotreba moderne tehologije bez ograničenja, generalno nemogućnost postavljanja granica, nedovoljno kretanja, neurovanotežena i nezdrava ishrana, kasni odlasci na spavanje, previše obrađena hrana itd.“, navodi Rajović.

Savremene tehnologije – olakšanje za roditelje ili ne?

Snalaze li se današnja deca bolje u virtuelnom nego u stvarnom svetu, te jesu li savremene tehnologije ukrale detinjstvo? Pametni telefoni, računari, internet… izuzetno su korisni, ali i predstavljaju prave klopke, kako za đecu, tako i za roditelje, jer je teško odrediti granice.

Doktor Rajović smatra da je u doba digitalne revolucije, roditeljstvo i lakše i teže nego nekad. U zavisnosti od toga kako roditelji gledaju na uređaje savremene tehnologije.

„Da li ih doživljavaju kao dopunu i sredstvo za obogaćivanje svakodnenih aktivnosti ili kao zamenu za mnoge od uobičajenih dečijih aktivnosti. Ako želite da imate malo posla oko deteta, nekoliko sati ga ostavite sa uređajima moderne tehnologije i jedva ćete ga i primetiti. Nažalost, mnogi roditelji u momentima umora, rasejanosti i briga dozvoljavaju, pa čak i podržavaju ovakvo ponašanje dece. Sve je to donekle i u redu, dokle god je ograničeno vrijeme za korišćenje računara ili dok ovo ponašanje ne preraste u naviku. Kratkoročno gledano, upotreba modernih tehnologija može roditeljstvo i te kako da olakša. Ali što više dozvoljavamo da nam moderne tehnologije olakšavaju roditeljstvo, veća je verovatnoća da će nam iste te moderne tehnologije vremenom doneti mnoge poteškoće – pre svega našoj deci, a na taj način i nama. Svako vreme ima svoje izazove i ako znamo kako da se nosimo sa njima, izazovi se pretvaraju u smernice, a ne kamenje o koje se spotičemo.

„Imajući u vidu da se tim testom ispituje funkcionalno znanje učenika koji su završili osnovnu školu i koji će biti ekonomski produktivni za 15-20 godina, jasno je da PISA test pokazuje razvoj države za 15 i više godina. I tu se nameće osnovno pitanje, gde ćemo biti za 15-20 godina, ako smo sad ispod proseka Evrope, a Evropa je ispod proseka u odnosu na Istočnu Aziju. Jasno je da je obrazovanje jedan od najvažnijih stubova društva i zato je potrebno ulagati u obrazovanje, uvoditi dobre metode, raditi na edukaciji prvo roditelja, a onda i vaspitača i učitelja“, ističe Rajović.

Jeste rešili mozgalicu sa početka teksta? Namenjena je učenicima trećeg razreda osnovne škole.
Čovek je doneo školjke, a u jednoj je našao biser.

Author: urednik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *